По прорачуну америчке владе, у контејнерима годишње заврши 60 милиона тона хране, вредне 160 милијарди долара, што је отприлике 1/3 укупно произведене хране у САД. Но, ни ту није крај – услед пренапрегнутих норми које се односе на изглед воћа и поврћа, милиони тона јестивих плодова уопште не стижу до тржишта.
Воће и поврће високог квалитета, чији укус и хранљиве вредности ни у чему не одступају од норме, оставља се на пољима да иструли, хране се њиме животиње или се истог трена баца, јер не може да се прода уколико је „ружно“ – има бразготине, другачији облик или величину од просечних. Норме намеће трговина на велико – ако велике мреже попут Волмарта или Костка одбију испоруку зато што садржи „ружне“ шаргарепе или јабуке, читав трошак спада на добављача. Како не би увећавали ризик, они те преувеличане, апсурдне норме пребацују стога на произвођаче, којима се нимало не исплати да купе плодове са бразготинама. Веома је тешко израчунати колико се хране на тај начин протраћи. Према фирми „Импрерфект Продјус“, која се бави дистрибуцијом „ружног“ воћа и поврћа, то је отприлике 1/5 укупне производње, док фармери тврде да је – у зависности од временских прилика и других чинилаца – реч о најмање 25 процената целокупне летине. Вејд Киршенман, пољопривредник из Калифорније, у разговору за „Гардијан“ говори о томе како је оставио у пољу читав усев карфиола, пошто је имао нешто тамнију боју од оне коју добављачи прихватају, те је био приморан да баци и тоне грожђа, јер плодови нису били довољно издуженог облика, или поморанџе са омањим пукотинама код петељке.
Свуда у свету годишње пропадне једна трећина укупно производене хране. Бројке су застрашујуће – у питању је 1,6 млрд. тона годишње, у вредности од око 1 билиона долара. Када би се сва протраћена храна сложила у коцке ширине 20 м, било би их 80 милиона, што је довољно да допру од Земље до Месеца и окруже га. Како производња, тако и каснија утилизација одбачене хране, доприносе загађењу животне средине и продубљивању климатских промена. Метан, који се ослобађа из воћа и поврћа што трули на пољима, један је од најопаснијих гасова стаклене баште. Вредело би подсетити се и залиха воде и обрадиве земље која се може искористити за нешто друго до за узгајање плодова који се касније бацају.
Истовремено, међутим, како наводи ОУН, 795 људи на свету гладује. Неухрањеност представља проблем и у САД. Четрнаест процената америчких домаћинства једва успева да обезбеди себи довољну количину хране, а 5,6 процента пати од неухрањености.
Џеј Џонсон, који сакупља храну од пољопривредника из Северне Каролине и Флориде, прича како у мају ове године није успео да прода 11 кг шпагети бундеве. Поврће је на кожи имало омање смеђе мрље – успомену на снажну олују која је протутњала док је оно расло. – Недељу дана сам покушавао да га продам за 12 центи, нико није био заинтересован – каже Џонсон. – Како је то могуће да у земљу у којој толики људи гладују, нико није заинтересован за јевтину храну?
Велики супермаркети, попут Волмарта или Костка, наводе агрументе да се воде искључиво бригом о својим клијентима, који нису заинтересовани за „ружно“ воће и поврће. Па ипак, како тврди Роџер Гордон из организације „Фуд Каубој“, која се бави преузимањем одбачене хране, њима је стало само до властите добити. – Када би се губици пољопривредника смањили за пола, чиста добит од продаје хране спала би са 1,5 на 0,7 процената – тврди Гордон. – Једнако би неисплативо било и смањење количине хране коју конзументи бацају; што су они неекономичнији, то боље за Волмарте.
About The Author
